Tempere

Tempera dolazi od latinske riječi temperare (temperare) koja znači mešati. To je slikarska tehnika u kojoj boja nastaje mešanjem pigmenta sa otopinom vezivnog sredstva (lepila od belanceta i žumanceta jajeta, gumiarabike, itd). Dobijena boja, tim postupkom, se za nanošenje na podlogu razređuje vodom, ali kada se jednom osuši postaje neotopiva. Taj stari metod pripremanja tempera boje, postao je ponovo popularan među nekim savremenim uetnicima, bez obzira što se danas mogu kupiti već pripremljene boje u tubi.

Glavne podloge za temperu su drvo i papir, ali se njom može slikati i na platnu i staklu. Tempera ima pokrivna i neprovidna svojstva. Slikanje se ne sme odvijati u debelim slojevima, jer ona tada puca. Moguće je slikati sloj na sloj pri čemu se prethodni može potpuno prekriti.

Jednolikost temperom obojenih površina je veoma povoljna za primenjene umetnosti, stoga se ona koristi u grafičkom dizajnu, prilikom izrade idejnih rešenja opreme knjige, ambalaže, plakata, pa i idejnim projektima za scenografiju.

Osim dekorativnog plošnog slikanja, tempera je veoma pogodna za modelaciju i modulaciju likovnih oblika. Ona ne podnosi nametljive boje, dok se sa prigušenim i oplemenjenim bojama mogu postići majstorska djela. Rafiniranost, jednostavnost i čistoća boje, glavne su odlike majstora tempere.

Vizantijski slikari su se koristili tehnikom tempere prilikom izrade ikona-ikonopisanja, stvarali majstorska umjetnička djela, dok su italijanski slikari, tokom rane renesanse, ponovo otkrili njen potencijal.